Autor: Bosiljka Pušić, književnica

DUŠAN KOSTIĆ

Odlomak iz knjige HVATAČ SNOVA (OKF, CETINJE, 2015)

Živeli smo u Kumboru iščekujući stan u Herceg-Novom. Predsednici opština su se smenjivali, ali nas je svako od njih tada, šezdesetih godina, molio da uzmemo plac, da biramo koji hoćemo, da dignemo kredit i da bez dažbina za stambenu izgradnju sagradimo svoju kuću umesto što ih gnjavimo da nam stan bude dodeljen iz nekakvog opštinskog stambenog fonda. Moj muž je radio u Herceg-Novom, u Muzeju, ja u Bijeloj, u osmogodišnjoj školi i Školi učenika u privredi. Dolazila sam sa posla umorna jer  prevoznog sredstva, sem radničkog autobusa koji je vozio radnike Brodogradilišta i brodića „Durmitorac“, skoro da nije ni bilo. Moj muž je odlazio i vraćao se sa posla biciklom, a ja  sam se vozila čime sam stizala, svime što bi se na cesti zaustavilo kada sam stopirala. Stizala sam kući neraspoložena i umorna jer se često događalo da prevalim od Bijele do Kumbora peške. Moj muž je dolazio vedar, nasmejan, raspoložen za priču.
– Sjedio sam sa Dušanom Kostićem i Brankom Ćopićem. Pozdravili su te.

Nisam mu verovala da su me pozdravljali. Zašto bi kada se nismo upoznali. Ali posle njihovog dolaska u naš stan u Kumboru, kada su bili pozvani na brodet, verovala sam da su me odista pozdravljali.

Bio je šesnaesti dan od kada se u „Pobjedi“ pojavio grozan tekst povodom moje prve knjige  KRILA ISTE PTICE,  a koju je objavio Grafički zavod 1970. Petnaest dana sam bila satrta, bolesna od stida zbog toga teksta kojim je zdušno ispljuvana ta moja knjiga pesama. Autor toga teksta je tvrdio da od mene nikada neće postati pisac ma koliko se ja upinjala. Poeziju mi je nazvao spomenarskom, bolje rečeno, jadnom i bednom. Taj, po obimu, nevelik tekst, kakvi su bili i o ostalim knjigama, objavljivani su u stalnoj rubrici koja se zvala IZLOG KNJIGA. Pored teksta uvek bi bila objavljena i fotografija dotične knjige tako da zabune nije moglo biti  o kojoj je knjizi reč. Jedina povoljnost u tom događaju, vrlo kopromitujućem po mene, bila je činjenica što se to događalo u vreme školskog raspusta pa sam bar bila pošteđena zlobnih komenatara nekih kolega koji su uvek bili spremni na to. Već se događalo da me ismevaju pred ostalim kolegama u zbornici zbog pesama koje su osvanjivale u nekim književnim časopisima na koje je škola bila pretplaćena. Dakle, taj šesnaesti dan, otkako sam bila prikovana na stub srama, usudila sam se da pođem u grad, na pijacu, uverena da su mnogi već taj tekst zaboravili.

Pri povratku čuh da me neko doziva sa terase „Zdravljak“. Osvrnula sam se prema glasu i ugledala Dušana Kostića. Mahao mi je energičnim pokretima što je kazivalo da mu neodložno priđem. Sedeo je sa Acom Prijićem, slikarom i Lukom Tomanovićem, skulptorom. Dok sam prelazila ulicu on je, ustajući, počeo da priča vrlo glasno, ne obazirući se  na prisutne koji su sedeli za drugim stolovima:

– Bio sam u Pobjedi. Svašta sam im rekao zbog onog nečovječnog teksta prema tvojoj knjizi. Mislim da taj čovjek više nikada neće moći da objavi u „Pobjedi“ ni jedno jedino slovo.

– I ja sam bio sa Dušanom! – zakolutao je očima Aco Prijić i škrgućući zubima nastavio:

– Rekao sam im da su oni kojim slučajem takav tekst objavili o nekom mom mladom slikaru, koji je prvi put izlagao, da više ne bi bilo, ne samo njihove  kulturne rubrike, već  ni lista „Pobjeda“.

Dušan Kostić je vidno prikrivao gnev, a Aco Prijić ga je pokazivao svom žestinom. Zahvalila sam obojici, ali se zbog toga nisam osećala ni malo bolje. Nije me radovalo da  neko zbog mene izgubi posao. Više bih volela da se pojavio afirmativan tekst zbog koga bi sada bili svi zadovoljni. A na to nisam dugo čekala. Već posle dva tri dana pozvao me je Dušan Kostić i radosno saopštio da u zadnjem broju Književnih novina, koje je upravo dobio iz Beograda, ima vrlo afirmativan tekst o toj mojoj knjizi, a potpisnik toga teksta je  izvesni Stanojlo Bogdanović.

Onda me je pozivao da sutra dođem  u „Zdravljak“ gde će mi doneti Književne novine kako bih lično pročitala pohvalu o svojoj knjizi. Glas mu je zvonio radosno.

Dok sam čitala tekst Stanojla Bogdanovića, Dušan Kostić je ćutke punio svoju lulu duvanom, pućkao dim i ćutao. A kada sam pročitala tekst i kada sam ga pogledala rekao mi je tiho, naglašavajući svaku reč, da zapamtim za sva vremena da postoje jalova novinska piskarala koja se bave tobož književnom kritikom i da se nikada ne obazirem na takva mišljenja već da sledim ono što u meni postoji i to zapisujem onako kako mi sopstveni um zapoveda.  Radovao me je taj njegov zaštitnički odnos i saznanje  da se na  njega mogu osloniti kad god mi se učini da sam na planu spisateljstva u nekoj bezizlaznoj situaciji.

A kada mu, posle dve godine, poverih da će mi drugu knjigu pesama objaviti izavačka kuća „Svjetlost“ iz Sarajeva i da sam već dobila lepo pismo povodom toga od Meše Selimovića, glavnog urednika, obradovao se kao da je bila vest o nekom njegovom uspehu. Kada mu rekoh da sam tu zbirku nazvala „Privid igre“ pućnuo je nekoliko puta lulu, onda me pogledao upitno i potom rekao ozarena lica:

-Vidi ti tebe! Pa to je baš poetski naslov. Mogla si da mi daš rukopis da ti budem recenzent.

Rekoh da se za tako što ne bih usudila ali da ću to imati u vidu i ako ne bude zauzet svojim pisanjem da ću ga zamoliti da recenzira treću zbirku koja je iz dana u dan rasla.

Kada je banuo iz Cetinja u moju kuću Pavle Đonović sa Cokom Marovićem i kada je čuo da sam predala rukopis Meši Selimoviću, tada glavnom uredniku u sarajevskoj izdavačkoj kući „Svjetlost“, veoma se naljutio.

– Pa ti ne vjeruješ crnogorskim izdavačima, je li? Šta nedostaje „Obodu“? Znaš li ti kako bismo ti mi uredili knjigu? Znaš li ti kako bi ti knjiga izgledala da ti je mi objavimo?!!

Odgovorila sam da ne treba da se ljuti jer ja već imam spremnu i treću zbirku pesama, naslovljenu „Pelin u reveru“, koju mu odmah mogu predati. I tako se dogovorismo da će Obod objaviti Pelin u reveru, a da ja zamolim Dušana Kostića da bude njen recenzent. Dušan je pristao bez imalo nećkanja.

Kada je knjiga izašla iz štampe bila sam više nego razočarana njenim fizičkim izgledom. Od Pavlovog obećanja da će knjiga izgledati ovako, pa onako, a sve ono kao najbolje što postoji u štampanju, od toga ne beše ni traga. Nisam želela da moje knjige raskošnom opremom nadmašuju sadržaj, ali ne bih nikada pristala  ni da korice izgledaju kao ukrasni papir za kuhinjske kredence. A „Pelin u reveru“ je izgledao baš tako. No, izdavač je to rešavao bez konsultacije sa autorom knjige. Bila sam stavljena pred svršen čin. Posle nekoliko dana kada mi telefonom zatražiše broj žiro računa i rekoše koliki ću honorar dobiti, nazvah Dušana Kostića da mu se požalim.

– Odbiću honorar! On je ponižavajuće mali.

– Nemoj to nikada da radiš! Pravi umjetnici to nikada ne rade. Pošalji žiro račun i primi honorar, a videćeš – te će se pare oplemeniti.

Samo dva dana po prijemu tog bednog honorara stiglo je pismo od mog brata. Javljao je da mu je ponuđen vrlo lep plac na Rtnju, i to ne mali,  baš za onoliku sumu koliki je bio taj mali honorar od Oboda,  pa ako želim da ga kupim za sebe da mu odmah pošaljem novac.

Odmah sam poslal novac i pozvala Dušana da mu ispričam kako se, kako je on rekao, oplemenio honorar od „Oboda“.

– Šta sam ti rekao? Šta sam ti rekao?

Iako nezadovoljna izgledom knjige pozvala sam na večeru recenzenta Dušana Kostića i njegovu suprugu Rajku. Moj muž Ilija je nalovio lepe ribe i sipe za crni rižot. Tada još uvek nisam bila vična crnom rižotu i od treme da se on ne pretvori u nekakvu asfaltnu varijantu, popih nekoliko vinjaka mešajući jelo. Na moju sreću rižot je uspeo i gosti su ga silno hvalili uzimajući ponovo i ponovo. Već se uveliko pilo crno vino, već se pomalo zaplitalo jezikom, a temperatura u maloj trpezariji rasla, kada se meni razveza jezik i počeh da pričam o svom ocu i o mom detinjstvu. Dušan i Rajka su me slušali kao omađijani. Kada ućutah desi se nešto sasvih neočekivano. Dušan odloži svoju lulu na pepeljaru, potom sklopi ruke kao za molitvu i vrlo ozbiljnim glasom mi reče:

– Molim te stavi to u jedno romanče!

Rekao je baš tako: „u romanče“. Gledala sam ga nekoliko trenutaka ne shvatajući šta mi govori. On misli da ja treba da pišem roman?!! Ja i roman?!! Kako mu je to palo na pamet?!! Po čemu je zaključio da bih ja to mogla?!! Zar on zaista veruje u to što je rekao?!! Pisati roman je nešto vrlo zahtevno što nadmašuje moje moći. Ali, nisam to izgovorila. Samo sam se silno čudila. I ne samo te večeri. Još dugo posle toga nisam  verovala da to mogu učiniti pitajući se zar je moguće da ono što sam ja doživela zavređuje da bude literatura?!! A onda polako, polako, u svest mi je dopirala ta Dušanova molba, iskrsavalo mi je iz večeri u veče sve jasnije njegovo lice kada je sklopio ruke kao za molitvu i rekao da svoju priču o ocu stavim „u jedno romanče“, postavši mi sve jasnije značenje  tog njegovog zahteva. I tako počeh  iz večeri u veče, pre nego što zaspim, da kopam i rijem po sebi, da ispod pepela izvlačim nagorele kockice i da ih čistim, pa potom slažem u mozaik. I tako pet punih godina, do 1981. I baš kada je javljeno da je Maršalu Titu u ljubljanskoj bolnici odsečena noga shvatila sam da sada mogu slobodno da pišem bez bojazni da će me budni čuvari režima pogrešno shvatiti i oduvati na marginu života. Bilo mi je jasno da neminovno dolazi drugačije vreme i da je pravi čas da zapišem sve ono što mi je već vidljivo titralo u sećanju. Sela sam za trpezarijski sto, jer nisam imala pisaći, i za dvadeset i tri dana napisala taj svoj prvi roman kucajući na pisaćoj mašini tekst direktno iz glave. Tako je napisan moj prvi roman „Otvaranje lutke“.

Srela sam Dušana Kostića, podsetila ga na to da me je pre pet godina sklopljenih ruku zamolio da priču o svom ocu stavim „u romanče“ rekavši mu da je roman napisan, da ga sada prekucava  najbolji daktilograf  u gradu.

Obradovao se na ovu vest i rekao da mi daktilografkinja odmah priredi nekoliko kopija i da jednu dam njemu. Biće mi recenzent, svakako.

Telefonirao mi je nekoliko puta dok je čitao roman saopštavajući mi da je vrlo zadovoljan čitljivošću romana i da je tako nešto i očekivao od mene. Kada ga je pročitao sreli smo se u gradu i on mi je radosno saopštio da sam roman pisala vrlo sugestivno, živo, zanimljivo i da će to biti, kada bude objavljen, vrlo zapažen roman. No, mene je đavo kopkao da kvalitet rukopisa proverim i kod Mihajla Lalića  pretpostavljajući da će on biti mnogo strožiji prema napisanom tekstu. Njegova strogost mi je bila potrebna kako bih bila sigurna da roman neće biti zabranjivan. Ako on da „zeleno svetlo“ – onda neće biti nikakvih ružnih posledica po mene kada se roman objavi.

Dakle, Dušan Kostić ne samo što je napisao vrlo pohvalnu recenziju, čiji je fragment mnogo kasnije objavljen na koricama prvog izdanja ovog romana, već je odmah, pre objavljivanja romana,  nazvao Milivoja Markovića, glavnog urednika „Minerve“ u Subotici, sugerirajući mu da objavi moj roman. I zaista, pojavio se neposredno iza toga izdavački plan „Minerve“ u „Borbi“, u kome je krupnim slovima pisalo da je u planu za sledeću godinu objavljivanje i moga romana. No neposredno iza toga, jedne večeri, zazvoni telefon i kada sam sagovorniku potvrdila da sam to ja, čuh sledeće reči:

– Kako ste se vi usudili, sram vas bilo, da mi ovako nešto pošaljete kao roman? Znate li vi da ja ZNAM ŠTA JE TO ROMAN jer ja godišnje pročitam po 160 rukopisa? Pa vi ste pobrkali vremenske ravni. Vi ovde imate jednu kabadahijsku ličnost koja je jednom nogom u selu, a jednom u gradu… Ovo ovakvo ne može biti objavljeno.

Sela sam na stepenik naspram stalaže na kojoj je stajao telefon. Noge su me izdale. U glavi mi je bio vakum. Praznina, crnilo. Nisam verovala da čujem ono što čujem. Pošto sam ćutala stisnuta grla, nastojeći da ostanem pri sebi, ljutit glas Milivoja Markovića je splasnuo. Nastavio je tiše, nekako pokroviteljski:

– Dođite da vam pokažem šta treba da izmenite pa bi se onda nešto moglo uraditi, jer tu, ustvari, i ne treba mnogo da se ispravlja…

Muž je video da me snašla muka jer sam sve vreme ćutala, ćutala i slušala glas koji me drobio. Kada sam posle, sva smoždena, ispričala šta mi je rečeno, muž preseče Gordijev čvor:

– Nećeš da putuješ nigde! Niti mu se više javljaj! On je čuo da si zgodna ženska. Hteo bi da te povali. Zato te i zove.

Nazvala sam Dušana Kostića i doslovce mu prenela šta je Milivoj Marković rekao, a Dušan Kostić je, kipeći od besa, na to rekao:

– Laže! Laže! Laže! Ah, pa svašta ću mu reći…

Zamolila sam ga da se ne zamera starom poznaniku i rekla da ima i drugih izdavača. I onda sam mu još rekla kako je ovaj rekao da godišnje pročita sto šezdeset rukopisa. Dušan je sada frktao ironišući:

– Sto šezdeset rukopisa godišnje! Ma je li?!! Sto šezdeset! Pazi ti to! Pa dabome, zato tako površno i rasuđuje jer on, znači, ni jedan ne pročita kako treba…

To se događalo 1981. a  taj moj roman će tek 1985. objaviti Matica srpska u Novom Sadu, ali o putešestviju toga rukopisa govoriću u nekoj drugoj priči.

***

Za odlazak u Plav na književne susrete Opština je poslala dva automobila. U jednom smo se smestili Dušan Kostić i njegova supruga Rajka. Meni su prepustili mesto napred. U drugom automobilu su bili Zuko Džumhur i njegova supruga Vezira i Aco Prijić i njegova supruga Ljubica.

Automobili su bili modernih linija, skoro novi. Čim kretosmo shvatih da je naš automobil neko posebno vozilo jer je radio veza odmah bila uključena:

– Orao zove sokola, orao zove sokola!…

Vozač nije odgovarao. Kao da nije ni čuo pozive. Svakih desetak minuta signal se ponavljao:

– Orao zove sokola! Orao zove sokola!

– Možemo li mi tog orla malo da ućutkamo da nam više ne klikće tako revnosno? – pitao je Dušan Kostić zavaljen na zadnjem sedištu pored svoje Rajke.

– Ne možemo – odgovorio je vozač kroz škrti osmeh.

I tako sve do Plava orao je zvao sokola, a soko se nije odazivao.

Dok sam se smeštala u hotelskoj sobi pokucaše na vrata i uđoše Ljubica i Vezira.

– Došle smo da te zamolimo nešto… Da pripaziš da se Zuko i Aco ne napiju.

Odgovorih zbunjeno da ne znam da li će to biti u mojoj moći, ali one me uveravahu da i Aco i Zuko vrlo cene moje prisustvo i da će me sigurno poslušati.

U hotelskom restoranu sedeli smo svi za istim stolom. Konobar je doneo Dušanu, Rajki, Veziri, Ljubici i meni razne sokove i kafu, a pred Aca i Zuka je stavio stakleni bokal vode, po čašu za vodu i majušne čašice sa lozovom rakijom.

Ljubica i Vezira su mi krišom davale znakove pokazujući mimikom na majušne čašice lozovače.  Ne znam šta je trebalo da radim. Verovatno da ih brojim. No, za divno čudo i zadovoljstvo Ljubičino i Vezirino, Zuko i Aco su samo pili vodu iz onih velikih čaša, a rakiju, jedva da su po koju kap, srknuli. No, Aco je sve više podizao glas. Počeo je skoro da viče i Ljubica mi šapnu sva uspaničena:

– Ne znam kako se napio od vode.

Posle mnogo natezanja raziđosmo se po sobama. Ljubica je pridržavala Aca, Vezira Zuka.

Ujutro za doručkom zatekoh Rajku i Dušana. Kada upitah Dušana kako su se sinoć Aco i Zuko onako napili, a nisu popili ni po dve čašice rakije, Dušan se šeretski osmehnu i otkri tajnu:

– U malim čašicama od rakije bila je voda, a u bokalu od vode  lozova rakija.

***

Bila sam toga leta kod zaove u Vrnjačkoj banji kada me je nazvao Dragoljub Šćekić uveravajući me da bez mene ne može da se formira Književna zajednica u Herceg-Novom i da moram da prekinem svoj odmor kako se ljudi iz  književnih zajednica Vrbasa, Mostara i Banja Luke ne bi razočarali pošto će doputovati da sa nama ugovore zajedničku saradnju. Nevoljno sam  pristala na to. Sastanak je bio u hotelu „Metalurg“, u Igalu. Na sastanku su bili Zuko Džumhur, Dušan Kostić, Milenko Vico, Dragiša Madžgalj, Miraš Martinović, ja, lokalni novinari  i Dragoljub Šćekić, sa pripremljenim papirima za osnivanje Književne zajednice. Iz Mostara, Banja Luke i Vrbasa nije bilo nikoga. I dok si lupio dlanom o dlan Književna zajednica je formirana, prisutni su to potpisali, a onda je nastalo natezanje oko izbora predsednika.   Nisam htela da prihvatim da to budem ja, ni za živu glavu. Onda je Dušan Kostić uzeo reč i rekao tiho i razgovetno:

– Bosiljka, u Opštini, u Sudu, u bankama su sada na važnim položajima tvoji bivši učenici. Niko od nas ovde prisutnih nema toliki autoritet kod njih koliki imaš ti. Kada se bude nešto  bitno odlučivalo za Književnu zajednicu koga će oni tamo pre poslušati, nas ili tebe? Naravno tebe. Ti budi formalno predsednik, a evo, Dragoljub Šćekić se obavezuje da će sve poslove on obavljati, a ti ćeš samo potpisivati tamo gde treba.

Onda mi se i Zuko Džumhur obratio skoro istovetnim rečima, ali za razliku od Dušana,  koji je to izrekao molećivo, Zuko je to rekao nestrpljivo, čak možda i ljutito.  Iz onoga šta je i kako rekao moglo se tačno nasluititi da je mislio da se nećkanjem prenemažem.

I tako se, iako nevoljno, prihvatih te funkcije…

***

Posle smrti supruge Rajke, Dušan Kostić je bio vidno potišten i zamišljen. Sedeli smo na terasi „Zdravljaka“ preko puta kina, tamo gde je sada „General turist“. Grozdasti cvetovi glicinije su se ljuljuškali iznad naših glava, a Dušan je ćutao i pućkao lulu. Pozvao me je da tu dođem kako bi mi dao svoju najnoviju zbirku pesama, koju mu je upravo doneo Janko Brajković, glavni urednik Unireksa iz Nikšića. Zbirka je bila posvećena njegovoj preminuloj supruzi Rajki i zato je nazvana TRISTIJA. Tada mi Janko Brajković zatraži rukopis da objavi i moju zbirku. Imala sam pripremljenu i naslovljenu BRAT BRATU. Dok sam je pisala osećala sam da će se dogoditi grozne stvari, da će brat bratu podmetati kukavičije jaje. Izmenila sam po nagovoru nekih kolega u poslednjem času naslov u SVOĐENJE  REČI, a kada se neposredno iza toga dogodio rat i kada je izbilo na videlo šta je brat bratu činio duboko zažalih zbog toga, prisećajući se Dušanovih reči kada mi je govorio da sledim iključivo svoj unutarnji glas.

Dušana sam sve ređe viđala zato što je zatutnjao rat i što su se svi razgovori svodili na isto: o ratu, a i zato što se mesto gde su se  sretali umetnici preselilo u dvorište Gradskog restorana, u dograđeni deo iza zgrade, što je bilo nekako zavučeno, ne pod okom. Trebalo je baš imati vremena da se tamo svrati, odvojiti najmanje jedan sat, koliko je trebalo da se sa svima prisutnima prozbori po koja reč. Taj dograđeni prostor je bio vrlo prijatan, sav u staklu i drvetu, ispod velike krošnje eukaliptusa. No, ja sam uvek bila u nekoj trci i retko sam mogla da odvojim vreme da tamo posedim i učestvujem u razgovoru zbog čega danas žalim.

Početkom oktobra 1997. godine došao je u moju kuću Velizar Bošković i pitao me da li znam da je Dušan u bolnici, u Meljinama. Rekla sam da ne znam, a on je rekao da bi bilo lepo kada bih otišla da ga posetim, ali mi nije rekao da je teško bolestan ni od čega je oboleo. Iz dana u dan sam odlagala tu posetu uverena da se radi o nekoj banalnoj prehladi ili nečem sličnom, a onda je odjeknulo: Dušan Kostić je umro u bolnici u Meljinama 17. oktobra 1997.

Ispraćaj je bio iz kapele na Gradskom groblju. Bila sam začuđena koliko je malo sveta bilo. Čak niko iz škole, niti jedan profesor, niti jedan učenik, a bio je pisac čija su se književna dela obrađivala kao obavezna školska lektira. Bili su prisutni samo prijatelji i oni koji su ga uvažavali i voleli. Bez pompe i govorancija, nevelika grupa ljudi opraštala se skromno i ćutke od dobrog čoveka i značajnog pesnika i pisca za decu. Toga dana Dušan je krenuo na svoje poslednje putovanje ostavljajući nas da ga pamtimo po krupnom stasu, dubokom i vedrom glasu i po luli iz koje je stalno pućkao guste kolutove dima.