Piše: Mladen Medigović

Nedovoljno obrazovan da bude Kapetan i nedovoljno stručan da bude Kapo, Skiper je ustvari mornar koji je evoluirao modernizacijom svega pa i plovila! U većini slučajeva, nažalost, prinuđen da pored svojih navigacionih vještina mora da prikaže snalažljivost kao kuvar, sobarica, bebisiter, konobar ili higijeničar – to je ukrato posao kojim se bavim, a koji se moderno zove – skiper.

Kada sam počinjao da radim mislio sam da su brodovi različiti; kasnije sam shvatio da su brodovi ustvari svi isti, a da se ljudi na njima razlikuju.

Ako kao dijete kreneš sa jedrenjem, pa poslije zaređaš na prevoz putnika za Žanjice, pa onda kočarenje, sasvim je prirodno da, kada se pojavi ova vrsta posla, ti i posegneš za njim.

Skiperski posao je mnogo atraktivniji i od Žanjica i od kočarenja, jedino nije atraktivniji od kružnih tura po hercegnovskom zalivu, jer u tim turama vidiš kuću Milene Dravić i tunel za podmornice!

Obaveza ima dosta, velika je odgovornost i stalni pritisak jer šta god da ne valja na brodu ljudi misle da smo mi skiperi krivi. Često misle i da smo kišu prizvali kako taj dan ne bi plovili, a plaćeni smo da plovimo, to se ne smije zaboraviti!

Na poslu si 24 sata, tu radis, spavaš, jedeš, stariš. Sunce počinješ da mrziš, raduješ se zalasku pa misle da si romantičan, a ustvari želiš da otvoriš širom oči nakon 12 sati škiljenja. Neko će misliti kako sam krenuo da kukam, ne kukam, ali nije ni kako većina kaže – „jao, blago tebi, svaki dan si na drugoj plaži“.

Svako od nas prirodno voli more i plovidbu, ima nas koji se i ne ponašamo tako naravno, ima nas koji pljujemo kroz prozor ali na sreću sve ih je manje.

Nego, da se vratimo na dio posla koji treba da odradimo tokom i nakon sezone.

Sezonu započinjemo mnogo prije nego zaplovimo, kako su brodovi dio prestiža moraju tako i da izgledaju, znači već na proljeće ili u ovo doba kreće šminkanje. Brodovi se poliraju da sjaje kao novi. Prethodno su tokom zime urađeni neki grublji radovi ako je bilo potrebe za tim, otklonjeni mehanički kvarovi, zakrpljene rupe ako smo udarili đe, zamjenjeni dotrajali dijelovi i tome slično. Polira se plastika, poliraju se ograde, sređuje se tikovina. Sve da izgleda kao fabrički! Kada gazda dođe da mu nije žao što te ,,plaćao cijele zime za džabe“ kako oni obično kažu!

Kasnije kreće plovidba, ono sto svi volimo, neki vole brzo, a neki polako.

Neko stvarno voli polako, a ima ih koji vole polako, jer je tada potrošnja minimalna, što treba da se ispoštuje u svakom slučaju. Moje mišljenje je da polovina vlasnika brodova još uvijek nije zavoljela plovidbu. Plovidbom se i naše obaveze mjenjaju naravno. Tada je najvažnije da vodimo računa o resursima, gorivu, vodi, hrani, piću itd. Ne manje važna je i vremenska prognoza, možemo reći da se po njoj i planira ruta plovidbe. Najvažnije da svi budu sigurni i da nevrijeme ne dožive onako kako smo mi to doživljavali kada smo plovili na kočama i sličnim plovilima.

Nevrijeme je najbolje za sve provesti u luci, obilazak kulturnih znamenitosti kraja u kojem se nalazite je jedna od opcija. Brod treba svaki dan oprati, skloniti so, srediti za sutra. A sutra to sve uraditi za prekosutra.

Kada krene plovidba i obilzak ostrva koja smo već sva obišli više puta, sve je super i svi smo puni elana jer je prošla duga i dosadna zima. Dani su pretežno isti, budimo se ujutro prvi da bi s mirom popili kafu, nakon toga kreću obaveze. Krećemo sa ispunjavanjem prethone večeri isplanirane rute. Rekli bi svaki dan isto, a i jeste tako, samo neko drugo ostrvo pa nekad i neko drugo more, drugi običaji, drugi jezik pa i vremenska zona. I tako u zavisnosti sa kim ploviš neko do septembra, a neko sve do kraja novembra.

U društvu u kojem sam ja proveo većinu mog skiperskog staža bilo je jako lako raditi, jer ljudi koje sam imao na brodu su bili savršeni. Mi smo najčešče plovili u društvu tri broda, naravno na jednom od ta tri broda bio je zasigurno najstariji aktivni skiper na Jadranu – Ivica Košanski, vjerovatno svi Novljani znaju za njega, ali malo njih zna da je to ime i prezime legendarnog Bundesa. Još uvijek je aktivan u svojoj 70. godini života, radi kao skiper i vrlo je uvažen u ovom poslu. Na trećem brodu je bio Bole koji se spasio i vratio prevozu putnika. Bundes i dan danas zna da nas iznenadi sa kernjom koju sam ulovi i poslije je spremi bolje nego bilo koji restoran na Jadranu. Sa njim nikada nije dosadno, zna puno, ali ne voli da gubi na kartama. Igramo obično brod protiv broda, ne ide mu loše ali nam ipak duguju jedno 5-6 boca vina.

Jednom prilikom dok smo bili u Grčkoj, Bundes danima nije mogao da ulovi ništa roneći na dah, bili smo na lošem terenu za to, pjesak i plitka voda. Ja ujutro odem u grad na pjacu i kupim logrinju od 2,5 kilograma. Sakrijem je u frižider i kada se stvori prilika spustim je ispod broda na najlon. Preskočim kod Bundesa i tražim mu da mi da pušku da odem uloviti nešto, jer mi se jede riba. Naravno on počne da se smije, jer zna da su moje vještine sa podvodnom puškom stvarno za smijeh, ali ipak pristane da mi da. Odem ja na desetak minuta i vratim se sa logrinjom od 2,5 kila. Bundes u šoku, ne vjeruje šta vidi. Pita kako kad on za 40 godina ronjenja nije uspio ni da je vidi, naravno ja mu objasnim da je potrebna tehnika i krene tu zezanje, neću da mu kažem kako sam je ulovio pa se on ljuti i sve tako. Naravno niko srećniji od njega što će spremat logrinju. Kasnije sam mu otkrio kako sam došao do nje. Nije mu bilo pravo ispočetka, ali se na kraju i on smijao uz konstataciju „znao sam da ti krelac ne možeš ni labru da ubiješ“.

Kako sam već rekao skiperima, u zavisnosti čiji brod dužim, sezona se različito završava. Nekome čim okraća dan, a neko i u novembru plovi. Ja mislim da su Rusi donijeli najveću novinu u plovidbi. Oni obično kupe najkičerastiji brod i već imaju dozvolu za brod što znači – to je to – On je položio i njemu skiper treba malo eto da pomogne i ako slučajno on nekoga zgazi ili nešto slomije da neko ipak bude kriv. Naravno ima nas koji i na to pristajemo, treba se živjet od nečega. Kada prođe ta čudesna plovidba, brod i skiper idu u zimovnik, znači nema spavanja po lošem vremenu iako ste u najluksuznijoj marini u Mediteranu. I tako sve u krug.

Moje najljepše iskustvo u posljednje vrijeme je prošlogodišnja plovidba jedrilicom od Herceg Novog do Rijeke i nazad. Na jedrilici od 15 metara obrela se ekipa vaterpolo veterana „Beograd“ čiji sam član, išli smo na Evropsko vaterpolo prvenstvo za veterane. Bilo nas je sedmorica na brodu, izvrsni plivači, odlični poznavaoci vode, ali na moju žalost bazenske. Može se reći da sam sam plovio sa pokretnim teretom jedan veći dio puta dok nisu počeli da kontaju šta je šta. Poslije je to bila ekstra ekipa koje je dizala jedra i u neverinima poviše Kornata. Put do tamo i nazad je trajao 7 dana, a sa takmičenjem sve skupa 15 dana.

Na kraju da zaključimo da je lijepo i da je za svaku preporuku ljudima koji se bave morem da unaprijede svoje znanje i da krenu da se bavi ovim lijepim poslom. Sada je to i dosta uznapredovalo, brodovi su veći, zaduženja su veća, ali je i atraktivnije. Samo moram da napomenem da se skiper ne postaje u Lučkoj kapetaniji Kotor niti u bilo kojoj drugoj. Ima posla za sve nas koji volimo da radimo, nemojte da vas vlasnici broda uslovljavaju i da vam pričaju priče, i na pitanje „misliš li da si ti jedini skiper“ slobodno ih pitajte da li oni misle da je njihov brod jedini.