Miloš jaćimović, srpski direktor fotografije mlađe generacije publici je poznat po radu na filmovima Tilva Roš, kao i ostvarenju Nakon ljeta u režiji oskarovca Danisa Tanovića. Njegov rediteljski debi, dokumentarni film ‘Zalazak’, sniman je u Institutu ‘Dr Simo Milošević’ Igalu, poslednjem aktivnom državnom lječilištu tog tipa na prostoru Jugoslavije. Posmatrajući cikluse terapije, disciplinovani rad i repetitivne rituale, film prati privremenu zajednicu oblikovanu rutinom, tjelesnom bliskošću i njegom, u ambijentu minulog modernizma.
Miloša smo pitali šta ga je inspirisalo da za temu rediteljskog prvijenca uzme baš Institut Igalo.
Kako je tokom rada na Zalasku izgledao prelazak iz uloge direktora fotografije u ulogu reditelja?
Taj prelazak mi zapravo nije bio toliko radikalan koliko možda deluje spolja. Kao direktor fotografije već dugo razmišljam o filmu kroz dramaturgiju slike, prostor, ritam, vreme i odnos kamere prema protagonistima. Kod Zalaska se samo odgovornost proširila. Više nisam bio odgovoran samo za sliku, već za ceo film: za zvuk, strukturu, montažu i, na kraju, za iskustvo koje film nudi gledaocu. Imao sam i odličnu podršku saradnika: Vanje Kovačević, producentkinje i montažerke, Jelene Mitrović, producentkinje, Jana Nemečeka, kompozitora, kao i Z. Susskinda, pisca i art direktora, sa kojim sam tokom nekoliko godina priprema u Njujorku razvijao samu ideju filma.
Možda mi je najveći izazov bio da ne pokušavam sve da rešim slikom. Da pustim da trajanje kadra, zvuk, ljudi i slučajnost unutar situacije koju posmatramo urade svoj deo posla.
Šta vas je pokrenulo da snimite ovaj film i da upravo ovu temu izaberete za svoj rediteljski debi?
Mislim da je dosta toga počelo mojim preseljenjem u Ameriku. Tamo sam prvi put jasno shvatio da naša kultura nekome ko dolazi spolja može da bude podjednako nova, uzbudljiva i egzotična kao što su nama kulture drugih zemalja. Do tada sam na sopstveni kulturni prostor gledao mnogo više iznutra, sa svim opterećenjima koja uz to idu.
Znao sam i da želim da prvi film snimim u Crnoj Gori. Moji baba i deda su iz Crne Gore i taj prostor je za mene veoma ličan. Kada sam ponovo došao u Institut, odmah me je privukla kombinacija živog mesta i nečega što kao da je ostalo u nekom drugom vremenu. Ljudi i dalje dolaze da se leče, zaposleni rade, terapije i obroci se ponavljaju svakog dana, a sve se odvija unutar monumentalne arhitekture koja pripada jednoj potpuno drugačijoj ideji društva.
Nisam želeo da napravim istorijski film o Institutu, niti film koji objašnjava Jugoslaviju. Zanimale su me mnogo jednostavnije i univerzalnije stvari: vreme, starenje, krhkost tela, rad, briga o drugom čoveku. Institut je bio mesto u kojem su sve te stvari već postojale zajedno.
A za prvi film mi je bilo prirodno da krenem iz jezika koji najbolje poznajem, vizuelnog izraza, opservacije i trajanja.
Šta motiv jugoslovenskog nasleđa predstavlja za vas lično?
Moj odnos prema tom nasleđu je dugo bio komplikovan. Odrastao sam devedesetih, u porodici koja je bila veoma kritična prema tadašnjem režimu, i dugo sam imao potrebu da napravim distancu prema svemu što sam nasledio kao kulturni i društveni kontekst.
Paradoksalno, tek kada sam otišao u Njujork počeo sam drugačije da gledam na sve to. Sa distance sam shvatio da Jugoslavija nije samo politička istorija sa kojom smo mi ovde odrasli, već i arhitektura, dizajn, kultura, javni prostor i ideja kolektivne nege. I shvatio sam da ljudima koji sa tim nemaju nikakvu ličnu vezu sve to može da bude izuzetno interesantno.
Zato Zalazak za mene nije nostalgičan film i ne pokušava da kaže da je nekada sve bilo bolje. Mene mnogo više zanima šta ostaje iza jednog sistema kada on počne da nestaje. Šta ostaje u zgradama, navikama, ritualima, načinu na koji ljudi rade i brinu jedni o drugima. Mislim da je taj trag prošlosti zanimljiv upravo zato što još uvek postoji u sadašnjosti.
Koliko je trajao rad na filmu i u kojoj meri se početna zamisao menjala tokom procesa?
Projekat je počeo još 2019. godine, a prvi materijal smo snimili u februaru 2020, svega nekoliko nedelja pre nego što je pandemija zaustavila svet. Tako da je, od prvog razvoja do završenog filma, Zalazak praktično bio sa nama sedam godina. Samo glavno snimanje trajalo je dvadesetak snimajućih dana, ali je film sazrevao mnogo duže.
Moj odnos prema temi prolaznosti se tokom tih godina dosta promenio. Na početku mi je prolaznost možda bila više formalna ili estetska tema. Posle pandemije, svega što se dešavalo sa Institutom i, jednostavno, sedam godina života koje su prošle dok smo pravili film, ta ideja je postala mnogo konkretnija.
Mislim da je završeni film manje zainteresovan za Institut kao nekakvu relikviju, a mnogo više za ljude, tela, rad, svakodnevne rituale i činjenicu da ništa od onoga što gledamo nije trajno.
Nakon premijere na Beldocsu, Zalazak stiže na Filmski festival u Herceg Novom. Kakav je osećaj prikazati film u samom okruženju Instituta i pred publikom koja taj prostor poznaje?
Mislim da će mi ovo verovatno biti emotivno najvažnija projekcija filma. Na Beldocsu smo film prvi put pustili iz svojih ruku i predali ga publici. To je bio trenutak kada prvi put vidiš kako film funkcioniše izvan montažne sobe i izvan kruga ljudi koji su ga pravili.
U Herceg Novom je potpuno drugačije, jer se film na neki način vraća kući.
Ljudi koji žive ovde poznaju Institut na način na koji ga nijedna druga publika ne može poznavati. Neko je tamo radio, neko se lečio, nekome su tamo radili roditelji, neko je samo hiljadu puta prošao pored te zgrade. Oni će sigurno u filmu videti stvari koje ja nisam mogao da vidim. Film njima ne može i ne treba da objašnjava Institut, oni ga poznaju mnogo bolje od mene. On im samo nudi moj pogled na mesto koje je deo njihovog života.
Baš zato me možda najviše zanima trenutak kada se ta dva pogleda sretnu.
Film ‘Zalazak’ biće prikazan u Takmičarrskoj selekciji dokumentarnog filma u bašri Kuće Iva Andrića, u nedelju, 23. avgusta od 21 sat.
