Piše: Senka Domović Bulut, NVO Urban Nova
Autorka je organizatorka projekta ”Javno o urbano-prostornom” kojem je cilj kreativna revalorizacija napuštenih/zapuštenih urbanih prostora i podsticanje građanskog aktivizma.
Ideja o korišćenju javnih prostora kao urbanih resursa je light motiv delovanja našeg udruženja. Herceg Novi je grad koji ima prelep ambijent i ono što se u medijima često čuje “prirodnu pozornicu”
Svim svojim aktivnostima, pa tako i u organizaciji događaja koji nas očekuje u subotu, pokušale smo da pružimo neki pozitivan primer građana po pitanju revalorizacije prostora koji nas okružuju.
Kao što smo najavile, u subotu bi sa svim zainteresovanim obišli lokacije pored kojih, mi koji stanujemo u Herceg Novom, često prolazimo i verovatno se pitamo: “Mora li to tako?”
Svaka osoba koja živi u ovom gradu, trebala bi da se oseća u njemu kao u svojoj kući. Nije li onda nekako prirodno da vas u “vašoj kući” nerviraju pokvarene, prljave i nefunkcionalne stvari pored kojih svaki dan prolazite?
Ovakvo promišljanje situacije postaje pomalo opasno jer načinje sveto pitanje svojine. Šta te briga za to, to nije TVOJE pa samim tim nije ni TVOJ posao.
Obilazak 10 lokacija koje se nalaze u širem centru Herceg Novog i koje, iako sad prazne, napuštene ili nedovoljno iskorišćene, podsjećaju na sve ono što su nekada bile ili bi mogle biti, počinje 24. septembra u 18 h okupljanjem ispred bivšeg hotela Topola, a krajnje odredište je park Boka. Detaljnije o ruti ovdje
I tu se dijalog završava. Kao što se završava priča o zadužbinama i bivšim hotelima. Čije je? Te onoga, te ovoga,… Čija je odgovornost što objekti stoje prazni, propadaju, čine opasnost po prolaznike?….op,op,op…tras…(to je zvuk pada “vrućeg krompira”). Pa, ničija.
Pripremajući obilazak 10 napuštenih ili zapuštenih lokacija, pokušale smo da ne ulazimo u to sveto pitanje svojine. Pokušale smo da stavimo akcenat na druge problem, da ih sagledamo sa drugačijih aspekata. Odlučele smo se da uradimo analizu sadržaja medijskih natpisa o lokacijama koje nameravamo da obiđemo. Uzet je period od 8 godina i analizirano je medijsko izveštavanje o hotelu Topola, motelu Dubrava, “Vinoprometu”, zadužbinama: Duković, Lesa Pavkovića, Nikole Musića, Đurović-Laketić, Bošković, palati Burovina i Domu omladine, i to u dnevnim listovima “Vijesti”, “Politika”, “Novosti”, “Dan”, magazinima “Monitor”, te portalima radio stanica “Jadran” i “Herceg Novi”. Kao što se može pretpostaviti, najučestaliji pojmovi ili grupe pojmova imaju negativne konotacije: napušteno, ruglo, iseljeno, izbačeno, “na ulici”, žrtve restitucije”, “prodaja magle”, “neuspela privatizacija”, “neispoštovana volja zadužbinara”,” radnici na birou”… Međutim, ima i onih “obećanja” datih pre dosta vremena: “Završen idejni projekat rekonstrukcije”, “360 miliona eura investicija”, “200 hiljada kvadrata hotelskih objekata”, “Opština izdala plansku dokumentaciju”,”Vlada intenzivno traži rješenja”, “али је сада предмет пред Вишим подгоричким судом”, ali i onih svežih: “obezbijeđena su sredstva”, “u Kapitalnom budžetu za 2017. godinu.”, “Radovi na obnovi kreću krajem zime”…Za osam godina bilo je svega par naslova i tekstova koji u pozitivnom svetlu izveštavaju o kreativnim intervencijama koje su se dešavale u nekim od ovih lokacija, a vezane su za festivalska dešavanja i fešte,…, npr: “Kreativni epicentar”, “Herceg Novi u bojama”… Nije to samo zbog toga što mediji nekako lakše pišu što su stvari crnje. Ovakvih intervencija nema puno, jer, to nije TVOJE!
Ako bacimo pogled kako druge države u Evropi rešavaju te problem, shvatimo da je rešenje jako jednostavno. Posedovati svojinu na zapadu nije jeftino. A najskuplje je posedovati svojinu koja “zvrji” prazna, neiskorišćena. Odlične primere dao je Tino Buchholz u svom filmu “Creativity and the Capitalist City: The Struggle for Affordable Space in Amsterdam”. Imala sam prilike da odgledam film u Novom Sadu u omladinskom centru CK13 i da razgovaram sa autorom. Kada sam mu navela primere iz Crne Gore, empatično me je pogledao, rekao da neće imati ništa protiv da napravimo projekciju filma (film pušten u OKC-u, avgusta 2014. pred desetak onih koji su to smatrali važnim), i pitao me pomalo arogantno sa visine: “Zašto to dopuštate?” Drugi put hladan tuš doživeh na studijskom putovanju u Belgiji kad su nas odveli u neku staru ribarnicu koja je adaptirana u potpuno samoodrživ društveni centar koji je u sebi sadržao i kulturne programe u vidu “otvorene bine” i humanitarne u vidu “otvorene kuhinje”, i ekološke u vidu prodaje samo organskog piva lokalnih proizvođaća i altruističke u vidu bazara na kojem uzmeš šta ti ti je potrebno i nosiš, a daš koliko želiš i možeš, ili prosto, ono što ti više nije potrebno. Pitala sam za prostor pa mi rekoše, “Vlasnik trenutno nije imao ideja (sredstava) da uradi nešto sa svojom nekretninom pa mu je jako skupo bilo da je drži van upotrebe. Dok se on malo ne snađe, dao je nama na korišćenje”.
Dakle, moguće je i drugačije. Možda je neki primer koji daje motivaciju i Park “Boka”. Pre dve godine kada smo realizovale projekat “Doin’ it in the park” i dva meseca osmišljavale razliičite programe, prvo što smo morale da uradimo je da počistimo srču, pobacamo smeće, jednom smo čak platile čoveka da okosi travu. Danas je park sređeniji nego tada. Napravljeno je igralište. Deca dolaze da se igraju, u pratnji roditelja ili bez. Omladina koja se okuplja noću, kao da je, savesnija. Da su tada svi okupljeni oko projekta razmišljali o parku kao o “privatnoj svojini”, “propaloj privatizaciji”, “odgovornosti vlasnika ili Opštine”, ne bi se makli od mrtve tačke. Mi smo prosto park videli kao poligon za kreativnost. Urbani resurs grada koji volimo i koji nas se tiče.
