Autor teksta: Zoro Odalović
Autor naslovne fotografije: Željko Samardžić
Početkom sedamdesetih prošlog vijeka slušao sam uglavnom domaću muziku. Rana prekretnica u mom životu je poklon prijatelja – dva singla Rolling Stones-a; zatim kupujem album Joe Cocker-a Happy Cocker, a za novu 1974. godinu dobijam na poklon tek objavljeni album Rolling Stonesa – Goat Head Soup.
Poslije toga više ništa nije bilo isto.
U Đenoviću toga doba egzistira jaka ekipa ljubitelja dobrog zvuka – Đuro Tomanović, Zoro Pašeta, Ljubo Vujnović – Country Joe (iz Kumbora), kao i nažalost trojica prerano preminulih prijatelja Dragan Vasiljević – Če, Đuro Milošević – Čuma i Đuro Radoničić u čijoj kući smo se okupljali, razmjenjivali ploče i slušali muziku.
Stavili bismo u koverat današnjih par stotina eura i naručili par naslova po katalogu. Precizni Englezi bi nam poslali kvalitetne ploče, račun i čak bi nas obavijestili da smo poslali par penija više, te da to možemo iskoristiti pri sljedećoj narudžbi.
Ploče uglavnom donose pomorci, mada je tadašnja jugoslovenska diskografska industrija bila izuzetno angažovana i moglo bi se reći da smo sa malim zakašnjenjem mogli da kupimo sve aktuelne r’n’r naslove.
Sa italijanskih radio stanica saznajem za čitavu plejadu bendova koje nismo imali priliku naći u našim prodavnicama, posebno u Novome gdje su se ploče prodavale samo u „Suveniru“ preko puta šipki. Tako saznajemo za Gratefull Dead, Frenk Zappu, Hot Tuna-u, Lynyrd Skynyrd, američke bluzmene, britanski bluz, ali za mene je najveće otkriće bio američki južnjački bend Allman Brothers Band.
Otac mi sa službenog putovanja iz Beograda daleke 1975. godine donosi album Allman Brothers Banda – Live at Fillmore East, koji sam ga zamolio da nađe. I to je bila ljubav za čitav život. Ubrzo sam iz tadašnjeg muzičkog magazina „Džuboks“ saznao o tragičnoj sudbini dvojice članova benda i njihovoj diskografiji.
Postao sam odani poklonik muzike Allmana, pa su me čak i zvali Alman, a na gitari koju sam u međuvremenu počeo svirati „skidao“ sam sve njihove stvari koje sam mogao. Takođe, sam slušajući Duane Allmana počeo svirati slide tehniku na gitari u kojoj je on do danas neprevaziđen.
Ploče smo naručivali i direktno iz Engleske. Čuma je prvi počeo da koristi taj kanal. Imao je kataloge više kuća koje su se bavile prodajom… Tendys, Cob… Stavili bismo u koverat par stotina eura i naručili par naslova po katalogu. Precizni Englezi bi nam poslali kvalitetne ploče, račun i čak bi nas obavjestili da smo poslali par penija više, te da to možemo iskoristiti pri sljedećoj narudžbi. Dešavalo se da pošaljemo manje, ali su oni ipak slali naslove i upozoravali nas da im dugujemo neku siću. Ploče su stizale za cca petnaestak dana. Kakva sreća za sve kad bi stizala nova izdanja.
Od ujaka koji je radio u Holandiji, 1976. godine dobijam ozbiljnu električnu gitaru Epiphone koju i dan danas čuvam i sviram naravno. U to vrijeme pokušavam da oformim grupu, ali nikad dovoljno ljudi i entuzijazma, sve se svodilo na izmjenjivanje beskrajnih solaža na blues teme, nikad ništa konkretno, kao i danas uostalom…
Početkom osamdesetih odlazim na studije u Beograd. Nažalost kao ortodoksni bluz-roker ne primjećujem i ne prihvatam „novi talas“ koji se u punom sjaju valja tadašnjom Jugom. Tek koju godinu kasnije sam shvatio svu raskoš i vrijednost te muzike i to na koncertu „Azre“ u SKC-u, kad smo se ja i Viktor Varga pola koncerta pitali zašto smo došli, a onda odjednom u trenutku prosvjetljenja shvatili svu genijalnost B. Štulića i njegovog benda.
Postao sam odani poklonik muzike Allmana, pa su me čak i zvali Alman, a na gitari koju sam u međuvremenu počeo svirati „skidao“ sam sve njihove stvari koje sam mogao.
U Beogradu se tih godina održavaju fenomenalni koncerti, pa imam sreću da vidim i čujem Joe Cocer-a, Peter Green-a, Ten Years After, Rory Galagher-a, John Mayall-a, i jazz velikana Dizzy Gillespie-ja. Bio sam bolestan od malih boginja kad je gostovao Eric Clapton, nikad sebi neću oprostiti taj koncert, bio bih ja otišao, ali mi je taj dan u Beograd stigla majka i nije mi dala da idem. Za utjehu od kuma Gorana Olbine iz Zemuna dobio sam snimak koncerta na kaseti.
Muzika me je na neki način povezala sa mojom budućom suprugom, koju sam upoznao u avionu na letu Bg-Dubrovnik. Nosila je u rukama par ploča, između ostalih i album Allman-a „Wipe the Windows, Check the Oil, Dollar Gas“, pošto sam bio ekspert za tu vrstu muzike, ploče su me ohrabrile da priđem toj ljepotici, imao sam temu. Sjeli smo jedno do dugog i pola godine nakon tog susreta počeli da se zabavljamo.
Od 1987. godine profesionalno se bavim vaterpolom, pa za muziku, koja je naravno prisutna, ipak nemam previše vremena, pogotovo za svirku. Na taj period se nadovezuju sumorne devedesete, tako da sam sve do početka novog vijeka, udaljen od muzike gotovo na svaki način.
Tada se u jednom trenutku slušajući dobri stari Fleetwood Mac na radiju ispred kuće, najednom vraćam muzici i gitari, pozivam Gogija Hinića da zajedno obilježimo novi početak, jer se i on bio udaljio od ove svetinje dugi niz godina.
Od tada opet uživam u svemu lijepome što samo muzika može donijeti, imali smo i bend u jednom trenutku, nije loše zvučao, a jedini nastup nam je bio na humanitarnom koncertu za Zdravka Ponorca u Sportskoj Sali na Igalu, gdje smo, po opštoj ocijeni najbolje zvučali, među respektabilnim muzičarima koji su nastupali, a odsvirali smo našu autorsku kompoziciju „Funk for D.A.“. U bendu koji smo zvali „Befor Blues Band“, a zvanični spiker ga preimenovao u „Bofor Blues Band“, bili su uz mene i Gogija, Viktor Varga – gitara, Nikola Ćurčin – bas i Oliver Nedović – bubnjevi. Grupa se u ovom sastavu ubrzo razišla zbog različitih pogleda na funkcionisanje benda, a Viktor, Nikola i Oliver su još neko vrijeme nastavili da nastupaju pod istim imenom.
Preporuka zanimljiv session album „Jamming With Edward“ na kome pored Nicky-ja sviraju Ry Cooder, Mick Jagger, Bill Wayman i Charlie Wats.
Povratkom Dragana Đorđevića – Karla u Herceg Novi, ja i Gogi dobijamo priliku da sarađujemo sa jednim zaista velikim muzičarom sa naših strana. Prvi pokušaj saradnje je, nažalost, propao, ali smo ipak naknadno ostvarili dva solidna zajednička nastupa sa muzičarima koje je Dragan okupio, a može se reći da su krem de la krem sa ovih prostora – Šule Jovović, Branko Marković i Ivan Aleksijević – Pančevac.
Dok ovo pišem, poslije dugo vremena slušam Jerry Garcia-u, pokojnog frontmena jedne od najvećih američkih grupa svih vremena Greatefull Dead, u njegovom bendu sa Nicky Hopkinsom mojim omiljenim klavijaturistom koji je dugo kao studijski muzičar svirao na albumima i turnejama velikih Rolling Stonesa.
Stonse sam gledao u Budvi, i odmah nakon toga u Beogradu, ZZ Top takođe u Beogradu, Stinga u Puli ove godine, a velikog Jeff Becka u Beogradu.
San dug 40 godina konačno sam ostvario 2014. u Njujorku – slušao sam Allmana.
Jedan koncert mi nije bio dovoljan, pa sam kupio kartu za dva.
Bend je njima zaokružio karijeru i otišao u istoriju.
https://www.youtube.com/watch?v=iecNn2E1guQ&list=PL21DAD061F08AA3B0
