OMAŽ ZDRAVKU VELIMIROVIĆU

Povodom 90 godina od rođenja velikog jugoslovenskog, ali i evropskog reditelja Zdravka Velimirovića čiji je film Dan četrnaesti prije šest decenija premijerno prikazan u Kanu, a ove godine uvršten u program Cannes Clasics, na FFHN-MFF priređen je omaž i sinoć je na Kanli kuli prikazano restaurisano ostvarenje iz zlatnog perioda jugoslovenske kinematografije.

Vuk Perović, razgovarao je tim povodom sa rediteljima Brankom Baletićem i Androm Martinovićem.

Upravo je restauracija urađena u saradnji Jugoslovenske i Crnogorske kinoteke bila povod da predložimo Festivalu u Kanu da uvrsti film u prestižnu selekciju Cannes Classics, rekao je Martinović i objasnio da film u tu selekciju ne dolazi po automatizmu već se takođe obavlja selekcija.

Bili smo veoma obradovani da se u zaista renomiranoj selekciji opredjele za ovaj film jer su tu bili i filmovi Orsona Velsa, Roselinija, Krštofa Kišlovskog, Dejvida Linča, informisao je Martinović.

Apostrofirao je kao važan uslov restaurisanje filma jer to znači da se „vodi računa o tome da se filmska baština sačuva“ u novim formatima i da se film oživi.

Upravo to se desilo i sa Velimirovićevim filmom koji će nakon Herceg Novog biti prikazan na festivalima u Sarajevu, Zagrebu, Beogradu – festivalima iz Mreže festivala Jadranske regije, a stigli su i pozivi iz drugih festivala, Liona i Sevilje, što filmu obezbjeđuje novi život, istakao je Martinović.

On je pohvalio festival u Kanu kao divan spoj „holivudskog glamura i evropskog umjetničkog filma“ a još više taj koncept zajedničkog gledanja filma pa dodao da su „u bioskopu svi jednaki“.

Branko Baletić osvrnuo se na bogat Velimirovićev rad na dokumentarnim filmovima.

Bio sam u nekom žiriju, pre tridesetak godina, žiriju ekološkog filma na Zlatiboru. Dodelili smo Zdravku veliku nagradu, a on je napravio mini serijal o reci Zeti. Bila je to velika inovacija, taj njegov pristup, njegov poetski film o Zeti, mada je pravio i oštrije filmove.

Baletić je izdvojio i kratki dokumentarni film o Njegošu, kao potvrdu Velimirovićeve izuzetne stvaralačke svestranosti.

On je pripadao prvoj generaciji naših ljudi školovanih u Italiji i Francuskoj, ugledni profesor na beogradskoj akademiji, član CANU. To je bio dobar znak, za razliku od nekih drugih akademija na kojima ljudi iz sveta filma uopšte nema. Velimirović i sjajni Dušan Vukotić koji nam je doneo Oskara. To je bila jedna plejada ljudi, ozbiljnih rediteljskih biografija i jako je dobro da se s vremena na vreme podestimo kakve smo filmove imali, koji su ih ljudi stvarali, a zahvaljujući kojima je ta jugoslovenska kinematografija uživala izvanredan ugled u svetu, istakao je Baletić pa i za ovaj dio svog kazivanja ponudio potvrdu.

Za festival u Valensiji tražili su svojevremeno neki jugoslovenski film, a mi smo pitali koji jer ih te godine ima pet, šest. Rečeno nam je pošaljite bilo koji, svaki jugoslovenski film je ukras našeg festivala. Ovo vam ne pričam da bi  se tek pričalo o prošlosti nego da pokažem da je postojao ozbiljan kontinuitet. I filmovi koje danas pravimo, ovaj i drugi festivali, posledica su tog kontinuiteta i ozbiljnog odnosa prema kinematografiji, ali to je i ono što nam danas nedostaje, zaključio je Baletić.

Festivali i gledanje filmova, posebno na tvrđavi Forte Mare i Kanli Kuli koje su jedan od najljepših bioskopa od stotina koje je vidio u svijetu, prema Baletićevim riječima možda su „poslednja prilika za osećanje zajedništva, osetljivosti prema sredini u kojoj živimo ili promišljanja te sredine, jer film pomaže ljudima da stvore sopstveni odnos prema svetu.“

Baletić je poručio da će festival opstati ako publika bude dolazila, a za svaki festival se treba boriti jer „uprkos uzburkanom vremenu  i događajima film donosi smirenje.“

Komentarisao je i online festivalska izdanja i rekao da je to nazvao „jeste-a nije“, jer tu izostaje najvažnije „zajednički doživljaj koji je nezamenljiv.“

Slično na ovu temu razmišlja i Andro Martinović. Ispričao je da je poslije Kana u Bolonji bio održan najveći festival starih filmova na svijetu:

Za mene je to bio mali šok. Projekcije se održavaju na glavnom trgu, ima 2000 mjesta. Vjerovao sam da ćemo naći mjesto, ali sa zakašnjenjem od 15 minuta nismo uspjeli, sve je bilo puno. Neponvoljiv je doživljaj gledati film na velikom platnu i dijeliti ga sa drugim ljudima. A što se tiče starih filmova – godine za neke filmove ne znače ništa, možda samo u smislu tehnologije, ali ono što je temelj svakog dobrog filma to se nije promijenilo proteklih 126 godina.

Uostalom, kako je zaključio Baletić „drama i priča filma su zajedničke, svi to razumeju, jedino je važno da gledamo filmove“

Kalendar

februar, 2024